Srebro

Dva osnovna dragocena metala u upotrebi u crkvenoj umetnosti su — zlato i srebro. Uprkos činjenici da je većina crkvenih predmeta izrađena od srebra, zlato je na prvom mestu po simboličkoj hijerarhiji. Takođe, ako pogledamo crkvenu umetnost u celini, uključujući ikonografiju i hramovnu arhitekturu, pokazaće se da je zlato i u kvantitativnom smislu na prvom mestu.

Prva i osnovna vrednost zlata je ta što ga doživljavamo kao svetlost, te ga možemo ga nazvati “apsolutnom metaforom svetlosti”. Ova simbolika nije vezana isključivo za hrišćanstvo, već se može naći i kod starih Grka i staroslovenskih kultura, za koje je “zlato — vatra koja sija u noći”. S druge strane, svetlost u Hrišćanstvu je simbol božanstvenoga: «…da je Bog svjetlost, i tame u njemu nema nikakve.» (I Poslanica Jovana 1.5.). Prema tome zlato kao — “apsolutna metafora svetlosti”, predstavlja “apsolutnu metaforu Boga”, te se može reći da svetlost nije suština Boga, već njegova energija.

Svetlost kao duhovni simbol ima nekoliko vrednosti. S jedne strane, to je — jasnoća, koja otkriva suštinu postojanja. U Jevanđelju po Jovanu kaže se: «A Isus im reče: Još je malo vremena svjetlost sa vama; idite dok svjetlost imate da vas tama ne obuzme; a ko ide po tami ne zna kuda ide» (Jovan XII.35). S druge strane, svetlost je blistanje Božanske Slave, -“I slava Gospodnja bješe po viđenju kao oganj koji sažiže…” (Izlazak XXIV.17), svetlost, od koje je oslepeo progonitelj Savla i duhovno progledao apostol Pavle (Dela apostolska XXII.11). Precizno govoreći, zlato u velikoj meri može odaslati “zaslepljujući sjaj” u kombinaciji sa “tajanstvenim mrakom”, što je , prema učenju Dionisija Areopagite, sinonim za božansku svetlost: “Ova svetlost je čulima nepojmiva zbog neviđenog sjaja i ujedno nedostižna zbog bogatstva suštinskog svetla, a u taj tajanstveni mrak ulazi onaj koji je uspeo da spozna i vidi Boga ne vidom i saznanjem, već onaj koji je vaistinu uspeo da se uzdigne iznad vida i saznanja…”.

Oba svojstva ove svetlosti — prozračna jasnoća i jako bleštavilo, izražena kroz supstance stakla i zlata, opisuju izgled Nebeskog Jerusalima: «…a Grad zlato čisto, slično staklu čistom». (Otkrivenje XXI.18). U hrišćanskoj umetnosti ovi kvaliteti se materijalizuju u prozirnosti vitraža katoličke crkve i zlatnom sjaju vizantijskih mozaika i pravoslavnih ikona. U navedenom primeru odslikava se fundamentalna razlika teoloških pogleda Zapada i Istoka. U pravoslavnoj crkvi, vrednost zlata se ogleda u njegovoj simbolici Božanske nestvarne svetlosti, Božanske Slave. S tim razlogom zlato se i koristi u ikonografiji i u crkvenom zlatarstvu. Zlato se takođe može vezati posebno za anđele kao personifikacijom Božanske Slave. Poznate su vizantijske gravirane ikone sa motivom Arhangela Mihajla.

Sledeća vrednost zlata je takođe u vezi sa svetlošću, i to sa sunčevom svetlošću. Ovakva simbolika je nerazdvojiva od mnogih pre-hrišćanskih kultura. Zlato je redovno bilo dovođeno u vezu sa Suncem, a srebro sa Mesecom. Hrišćanstvo je usvojilo ovakvu simboliku, formirajući novi sled simbola: zlato je — simbol Sunca, a Sunce je — simbol Hrista. Epitet Hrista, po rečima proroka Malahije je «Sunce Pravde» (IV.2). Sunce je oduvek dovođeno u vezu sa sa svetovnim carevima, pa je stoga i carski simbol, a zlato — zbog svojih osobina kao simbol carskog dostojanstva. Iz tog razloga su mudraci i darivali zlato mladencu Hristu kao mesijanskom caru, “Caru Slave”. Regalije svetovnih careva su uglavnom izrađivane od zlata, a većina carskih poklona i darivanih bogoslužbenih predmeta carskim hramovima su izrađeni od zlata.

U direktnoj vezi sa zlatom je i drugi dragoceni metal – srebro, čija je prevashodna vrednost vezana za moralnu čistotu, svetost i neporočnost. Tim vrednostima su doprinele i osobine srebra da ima izuzetnu belinu i moć da spreči procese raspadanja i truljenja. Verovatno zbog ove zadnje osobine, srebru su odvajkada pripisivane čarobna svojstva, i moć da odagna zle sile. Iako su oba metala simbol neporočnosti, duhovnog i telesnog itegriteta, a ne simbol štetnosti i škodljivosti, zlato i srebro se donekle razlikuju po svom značaju. Ako je zlato apsolutni i Božanski simbol, srebro u većoj meri odražava živu prirodu čoveka. Stoga je srebro idealno za izradu pojedinačnih sakralnih predmeta kao što su krstići, ikonice i slični predmeti koji dolaze u dodir sa prljavštinom, bolešću, a na duhovnom planu sa grehom. Osobina srebra da vremenom tamni simbolizuje posrnulu prirodu Adamovu. Srebrni krst, pored duhovne potpore, ukazati će na zdravstve poremećaje kod čoveka. Naši pretci su koristili ovu osobinu srebra kako bi pratili zdravstveno stanje dece. Srebrni krstić nošen uz telo ili dečja srebrna naušnica sprečavali su, po verovanju, pojavu bolesti.

Kao simbol neporočnosti, srebro i zlato simbolizuju devičansku čistotu pa se i dovode u vezu sa Bogorodicom. Štaviše, srebro je češće osnovni simbol Majke Božje, kao i pozlata u svojstvu zamene za čisto zlato. Kao odraz Božanskog svetla, pozlata je često prisutna na srebru. Ona može u potpunosti prekrivati predmet, prilbližavajući ga simboličkom značenju čistoga zlata, a može biti prisutna i fragmentarno, stvarajući simboličku kombinaciju dva metala. Ovakva kompozicija boja često se koristi u predstavama Otkrivenja, simbolizujući svetost (srebro), koja se nalazi u zracima Božje Slave (zlato).

Postoji još jedna dodatna simbolička vrednost zlata i srebra, koja je u vezi sa procesom topljenja i prečišćavanja ovih metala. To je simbol preobraženja, prosvetljenja, askeze i mučeništva. Kod svih naroda proces topljenja i livenja metala nosi određenu magijsku konotaciju. Međutim, u hrišćanstvu taj proces je u dubokoj vezi sa iskušenjem i preobraženjem čovečje duše. Na svom putu do sjaja zlato i srebro prolaze kroz oganj: “Topionica je za srebro i peć za zlato, a srca iskušava Gospod”, kaže se u Starom Zavetu (knjiga priča Solomunovih XVII.3). Slične misli se nalaze i u Novom Zavetu: I anđelu Crkve u Laodikiji čiji duh nije «ni studen ni vruć», kaže se: “Savjetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš;…” (Otkrivenje III.18).

Još jedno značenje srebra je — Jevanđeosko krasnorečje, tačnije rečeno — simbol Istine. Ovo je zasnovano na stihovima Psalma 11.7, i takođe je povezano sa procesom topljenja: “Riječi su Gospodnje riječi čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno”. (prim. prev) i kroz nju mi prelazimo, postajemo poklonicima i sudeonicima slave Božije. Ikona je zaista “novi jezik”, ona je most koji treba da pređemo, kako bismo stigli do “nadlika, do apsolutne Lepote, do nadsvetle Slave”.